Pro memoria

ПОВОДОМ ПЕТЕ ГОДИШЊИЦЕ ОД ОДЛАСКА МОМЕ КАПОРА
Сентиментални рат и мир
С неодољивом лакоћом носио је своје херцеговачко господство, увек му додајући мало градског и светског шмека. Знао је како се испија ноћ и саговорник опчињава причом. Био је поносан на звања „кафански човек” и „ратни извештач из завичаја”. Проникнуо је откуд код издајника толики страх од уметности и трагова. Није штедео ни себе ни живот: узимао је и давао све. Разоружавао је хумором, освајао вицевима на свој рачун. Када је отишао, био је, наравно, леп дан. Нисмо имали, нити ћемо имати, још једног таквог

Пише: Мишо Вујовић

Недавно је у издању Српске књижевне задруге и Задужбине „Момчило Момо Капор” изашла друга књига интервјуа Моме Капора од 1990. до 2000. године под називом Сентиментални рат и мир Моме Капора у којој је пренет велики интервју „Патриотизам је ствар кућног васпитања”, објављен 2000. године у Гласу Црногорца, тада 101 одсто српском и опозиционом недељнику у Савезној Републици Југославији. Наиме, власт у Подгорици подржавала је опозицију у Србији, док је режим у Београду са црногорском опозицијом владао на савезном нивоу. Били смо у обе државе туђи, „субверзивни” и „клеро-национални”.
Након суноврата дневног издања које се нашло у клинчу два партијска билтена подељеног ДПС-а, Дана и Вијести, осим пар рачунара, позамашног дуга и просторија Црквене општине Подгорица остао нам је само благослов митрополита Амфилохија, ентузијазам Јована Пламенца и почившег Зорана Богавца и идеја да не одемо без „крика у ноћ”. Отворили смо странице за све оне који хоће, могу, смеју и знају шта да кажу. Тако је настао интервју-роман са Момом Капором, један од најдужих у српском новинарству. Почетком марта навршило се пет година од његове смрти, што је прилика да се присетимо неких детаља из нашег богатог дружења.
Свестан сам да је јако мало тога што до сада о Момчилу Капору није речено, објављено, написано или што он у својим наративним исповестима није рекао у своје или туђе перо. А живео је брзо и динамично, не штедећи ни себе ни живот. Ни пред сами смирај, сводећи последње билансе, овај вечити путник није се предавао. Вероватно је, као страствен пушач, зажалио што није испунио онај Кишов завет да пред судњи час запали још једну.
„Ако би ми саксија пала на главу, не бих жалио: видео сам свет, имао успехе и неуспехе, пријатеље и непријатеље, децу, пио сам најбоља вина, зезао се, патио, лудио, дружио се са славним људима и женама – шта још? Проживео сам неколико живота, док други нису ни свој сопствени.”
У почетку нашег дружења уочи рата био сам чест слушалац на седељкама по београдским кафанама, за које је сматрао да су душа града, а погрдни појам „кафански човек” му је јако импоновао и сматрао га је врлином. Људе који су заобилазили кафане називао је асоцијалним усамљеницима, мада је био убеђен да је кафана уточиште за усамљенике. Понављао је често да Срби не могу без кафане, а биртије је упоређивао са трговима у античкој Грчкој. Наше познанство и дружења почели су на једном осунчаном тргу у Бермудском троуглу, крајем осамдесетих с којима су ишчезли последњи београдски боеми.

СВЕДОЧАНСТВО КЊИГЕ И ЊЕНА МОЋ

У рату смо постали сабраћа и колеге – ратни репортери. На звање ратног извештача из завичаја био је посебно поносан. Заједничка несрећа и зов предака звали су нас да са асфалта кренемо у слободне српске горе. То нас је зближило па сам се мало окуражио да будем и саговорник тог увек предусретљивог љубазног човека, сликовитог беседника, чије су се речи мелодично спајале у непрекидан низ звани надахнуће. Након више од деценије нашег ратно-кафанског дружења из маратонског разговора, уз чашицу, настао је по много чему тај интервју-роман, како га је назвао, и то негде у предвечерје такозваних промена или преласка из једне колективне фазе шизофреније у другу аутистичну форму колективне транзиције.
Великосуботњу тугу те историјске 2000. године утапали смо у вискију уверени да васкрс свих вредности за које смо се борили полако долази. Преварили смо се и ја и он, а ко је и могао да наслути и процени дубину слободног пада који и данас траје?
Говорио је живо, емотивно, користећи без устезања све оне сочне придеве који осликавају карактере појединаца из круга двојке који му нису наклоњени а нису га ни штедели покушавајући да рашчерече тек објављени роман Леп дан за умирање.
„Та књига изазвала је тако патолошке, параноичне, реакције мондијалиста. То су биле увреде. То је била оптужба као да ме гоне у Хаг. Написао сам књигу у којој је описано, не политички, шта се догађало у Београду. Како су се понашали орлови, ластавице, голубови, мачке, људи, куће. Како су змије почеле да иду према врху, узбуђене, како су се дизали сумпорасти облаци, како је нестајало струје. Много сам размишљао зашто су ме напали. Нису ме напали да је то лоша литература. То је несумњиво литература какву ја пишем. Они не воле да остану трагови о том злочину. Књига траје много дуже од филмских трака, часописа, дневних новина. Они које запад плаћа ситнишем, као олош, они који су били највише до Трста са кесама у шопингу, плаше се уметничког дела. Плаше се сведочанства књиге.”
Наш заједнички пријатељ, Зоран Богавац, пишући своју књигу-тестамент Нечујна звона. Хришћанско наслеђе Космета, апострофира да су црна слова на белом папиру једино оружје које нам је преостало и да се свака гласно изговорена реч на земљи чује на небесима.

НАСЛИКАНЕ ПРИЧЕ, ИСПРИЧАНЕ СЛИКЕ

Када сам му показао објављени интервју на осам страна формата Политике, онако замишљено ме запитао: „Па ко ће да чита овај роман од интервјуа!?” А онда се радосно пренуо: „Пошаљи, молим те, Матији примерак, доста сам ја читао његове поњаве од интервјуа.”
Момо Капор није писао само поетизоване приче, есеје, романе већ добро илустроване водиче живота. Увек ми је говорио да је најважније то што видиш да запишеш. Да сведочиш!
„У мом животу постоје само две ствари које сам радио сваки дан: цртао сам и пушио.”
Постоји и трећа – сведочио је, јасно, чисто и сликовито. Знао је да мало утегне, умије, улепша, да дода мало градског и светског шмека.
И лепо је неко приметио да су његове приче насликане и слике испричане. Сликовито је беседио, лежерно налакћен за шанком знао је да за тили час испије ноћ, да своје саговорнике омами шармом, духовитошћу, да придремалог слушаоца благо пецне шаљивом досетком. Знао је лепо, с осмехом, да упакује циничну опаску саговорнику који је кидисао да му наметне мишљење.
Посрећило ми се да га једном сретнем на Златибору након вишемесечне апстиненције, крунисане одмарањем сликањем од писања и писањем од сликања. Био је оран и надахнут, причао ми је о својом претку са Вучјег дола, о незаобилазним Мириловићима, о оцу и његовој вери у одбеглу браћу, о драгом Зуку који се на време преселио, о патриотизму као кућном васпитању. Причали смо о Андрићу и судбини његовог обелиска у Вишеграду који је локални насилник Мурат Шабановић бацио у Дрину, узвикујући: „Доста си пис’о, сад мало пливај!” Смејао се онако заразно, читајући мој текст „Шејтан у Мурату”. И тако смо осванули уз бело вино код „Српског бека”. Уз киселу воду у стопу нас је пратио несаломиви „Пуриша Ђорђевић”, који ми је око поднева донео роман За ким звона звоне са посветом: „Ево ти књиге, ево ти рата, па сад пиши бољи роман.”
Момо Капор је био урбан и традиционалан, шмекерски је носио своје херцеговачко господство, био је једини академик у фармерицама, џентлмен и каваљер који није анимирао друштво за пиће, за разлику од већине колега. Једном је, тај најсветскији Херцеговац, како га је назвао Ћосић, у „Шуматовцу” дискретно, на невиђено, продао слику да не би угрозио своју каваљерску репутацију.

***

Освета
„Америци је као новом континенту било дојадило да буде колонија под утицајем Европе. Они су као прагматични људи направили план. Јеврејски дилери, какав је Лика Стели са којим сам правио интервју пре двадесет година, решили су да комадом ђубрета у које уложе новац, о његовом аутору који је умро од дроге, сниме филм и освоје Европу. Они су је тим смећем освојили. То је повратак америчког отпада у Европу. Тај отпад је некада протеран из Европе и сада се враћа у осветничком походу у разним формама.”

***

Узор
„Момо Капор је био мој узор, у младости сам га сматрала учитељем ,сентименталног васпитања‘ и желела сам да постанем писац попут њега”, казала је на промоцији Капорове књиге Љиљана Хабјановић Ђуровић, која је 1991. године као новинар „Дуге” направила интервју са Капором. Нагласила је да се и данас враћа његовим књигама: „Њега су читаоци волели, јер се целог живота држао основних вредности.”